Pravna zaštita društvenih igara

Sinergija mladosti i iskustva!

Autorsko delo ili patent?

Društvene igre su nešto sa čime smo se svi nebrojeno puta u životu susreli. Neki su ih igrali kao deca, drugi u
njima uživaju i kao odrasli, ali je svako barem jednom na stolu imao tablu za Monopol, Čoveče ne ljuti se ili
tablu neke druge globalno popularne društvene igre i uživao u nadmetanju sa prijateljima ili porodicom. Ipak,
ono o čemu malo ko razmišlja igrajući iste igre je pitanje načina nastanka istih igrada i zaštite kreatora istih
igara. Upravo na polju zaštite kreatora društvenih igara se u pozadini igra jedna manje zabavna igra, koja se pre
svega odnosi na mogućnost ostvarivanja zarade od ideje i kreiranja igre, a u kontekstu sprečavanja drugih da
identičnu igru, u koju je kreator uložio vreme, novac, ideju i trud, jednostavno prekopiraju i štampaju sami.
Upravo je to tema našeg današnjeg teksta – bavimo se pitanjem kako pravno zaštititi svoju društvenu igru,
odnosno kako sprečiti druge da ostvaruju zaradu koristeći vaš trud i vašu kreativnost, ostvarujući pritom zaraduod iste igre.

 

Pre svega, želimo da istaknemo da ni regulativa ni praksa nisu jednoznačni niti jasni u pogledu pitanja zaštite
društvenih igara i to ne samo u pravu Republike Srbije, već i međunarodno. Ipak, neki zaključci se mogu
nesumnjivo izvesti, pa ćemo početi od toga, a zatim ćemo izneti svoja mišljenja vezana za teme koje su
nedovoljno jasno određene, u skladu sa višegodišnjim iskustvom u oblasti prava intelektualne svojine i po našem                                                                       ličnom tumačenju relevantnih zakonskih odredaba i prakse.

 
Što se nesumnjivih zaključaka tiče, oni su sledeći:
 

1. Prvi i najvažniji zaključak je da se društvena igra ne može smatrati autorskim delom, te u skladu sa tim
nije zaštićena autorskim pravom. Primetili ste verovatno da smo u prethodnom tekstu za onog ko društvenu
igru stvara koristili termin „kreator“, a ne „autor“, upravo da bismo sprečili stvaranje dodatne konfuzije po tom
pitanju. Istina, najveći broj ljudi pogrešno smatra da su društvene igre autorska dela, te se često kao takva
registruju i pogrešno se misli „štite“. Naime, naš Zakon o autorskom i srodnim pravima relativno jasno definiše
autorsko delo, kao i šta se autorskim delom ne može smatrati, te u skladu sa tim odredbama smatramo da
društvena igra ni na koji način ne može biti autorsko delo. Tu svakako treba napomenuti da uporedo posmatrano
čak ni anglosaksonski institut copyright-a, a koji je značajno šiti i flaksibilniji od instituta autorskog dela
prepoznatog u kontinentalnom pravu, ne štiti društvene igre, o čemu čak postoji objavljeno nedvosmisleno
mišljenje American Bar Associationa-a, koji se svakako može smatrati relevantnim izvorom. Ističemo i to da
sama činjenica da naš Zavod za intelektualnu svojinu pristaje da iste igre registruje u registru intelektualne
svojine ne znači da iste na taj način uživaju zaštitu, a kako Zavod ne vrši tu vrstu kontrole prilikom registracije.
To se možda može smatrati propustom Zavoda (sa akcentom na reč možda, s obzirom na to da bi provere tog
tipa verovatno bespotrebno činile proceduru registracije autorskih dela komplikovanijom i samim tim izvesno
skupom), ali svakako ne bi uticalo na ishod postupka zaštite igre. Suština prethodno objašnjenog je u sledećem –
autorska dela su zaštićena samim zakonom od trenutka svog nastanka, bez obaveze prethodne registracije ili
sprovođenja komplikovane procedure zaštite. Jednostavnije rečeno, za kreatore društvenih igara bi najpovoljnije                                                                           bilo da se iste mogu smatrati autorskim delom, ali to na žalost nije slučaj.

 

2. Drugi zaključak se svodi na pitanje šta kod društvenih igara nesumnjivo možemo pravno da štitimo, a to je
svakako zaštita dizajna, odnosno art-a, kao važnog elementa igre. Isti dizajn se dakle svakako može zaštititi,
čime se svakako postiže visok stepen zaštite same igre, mada bi u teoriji bilo moguće da neko primeni vaša
pravila i na osnovu njih stvori sopstveni, bitno različit dizajn kartica, tabli, kockica i drugih elemenata društvene
igre, te plasira takvu igru na tržištu bez vaše mogućnosti da to pravno sprečite. Pored toga, nesumnjivo se može
zaštititi i naziv igre.

Gore izneti zaključci su nešto što se može smatrati sigurnim. Tema koji ćemo sledeću obraditi se svodi na vrlo
važno pitanje zaštite same igre kao takve, a ta je tema na žalost prožeta nejasnoćama i čak kontradiktornostima,                                                                            ali smo i iz toga izvukli zaključak kako je po nama najbolje pristupiti problemu. 

 
Tema se odnosi na sledeće:

Patentna zaštita same igre – pre svega, važno je napomenuti da naš Zakon o patentima određuje da se patentom
naročito ne smatraju planovi, pravila i postupci za obavljanje intelektualnih delatnosti, za igranje igara ili za
obavljanje poslova. Dakle, sama pravila igre se ne mogu patentirati. Ipak, ista tema nije tako jasno regulisana
kako deluje. Naime, ukoliko se igra definiše kao postupak i sistem za igranje, a što je formalno različito od
prostih pravila igre (iako se naravno svodi na istu stvar), tada smatramo da je isto moguće zaštititi patentom, a
isto potvrđujemo činjenicom da je takav jedan patent već zaštićen pred našim Zavodom za intelektualnu svojinu.
Pored toga, pred našim Zadovom je bila zaštićena i igra Slagalica (istekao patent), tako da iz toga izvlačimo
zaključak da je sistem igre moguće patentirati, samo ga je neophodno definisati na način koji podrazumeva da je
igra nova, inovativa i korisna. Opet, to su svakako nejasno definisani pojmovi prilikom propisivanja kojih je
zakonodavac imao u vidu druge vidove industrije, gde se iste karakteristike jasnije ističu i određuju. Da
rezimiramo, smatramo da ne bi bilo bespredmetno pokušati ovakvu vrstu zaštite, uz dovoljnu dozu domišljatosti
u zaobilaženju; sporne (i po našem skromnom mišljenju loše, barem iz ugla društvenih igara) odredbe Zakona o
patentima. Ističemo i to da se u međunarodnoj praksi društvene igre štite na ovaj način, dakle kroz patente i                                                                                utility modele (pojmovno najbliže našem pojmu malog patenta, mada ne identično).

 

Rezimirajući sve gore rečeno, navodimo da bi igra bila u potpunosti i sa svih strana zaštićena ukoliko bi se
sistem igre zaštitio kao patent (odnosno po našem mišljenju mali patent, kao prigodnije sredstvo), zatim dizajn
zaštitio kao takav i naravno naziv kao takav. Pored toga, smatramo da bi u najvećem broju slučajeva verovatno
dovoljna bila i zaštita samog dizajna, dakle bez patenta, budući da je to ono što kod prosečnog kupca pravi
inicijalnu, ključnu distinkciju između igara. Svakako, kao sredstvo "pritiska" na konkurente koji bi potencijalno
"ukrali" vašu igru, nije loše ni iskoristitit "propuste" Zavoda za intelektualnu svojinu, te iste igre registrovati kao
autorska dela, a što bi moglo poslužiti kao dokaz u potencijalnom sporu, ukoliko bi neko drugi pokušao da zaštiti
vašu igru kao svoju. Konkretnije, dokaz da bi tom „kradljivcu“ nedostajao element novosti na tržištu, budući da vaša igra već postoji.

 

Nadamo se da smo ovom kratkom analizom doprineli da se neke sveprisutne zablude u naštoj pravnoj praksi i
teoriji otklone, kao i da smo temu približili potencijalnim ili ostvarenim kreatorima društvenih igara, kako bi
bolje razumeli na koji način mogu, ili važnije i jasnije ne mogu da zaštite svoju društvenu igru. Stojimo vam na                                                                      raspolaganju za sva pitanja ili pojašnjenja, kao i sugestije ili razmene mišljenja na navedenu temu.

 
 

Vaš SH Law Office tim